"Profesor 21. veka mora da bude i dobar internet surfer"

Besmisleno je i neprofesionalno da profesori ignorišu internet. Naprotiv, oni su dužni da upute studente kako se, u njihovim oblastima, internet može i treba koristiti, kaže profesor Fakulteta dramskih umetnosti Ivan Medenica.

Internet omogućava mnogo veću samoukost, a jača i mišljenje da je sve više zanimanja za koje fakulteti nemaju adekvatne programe. Da li fakultete teba modernizovati?

Izvesni stepen modernizacije nastave je neophodan. Pre svega, nastavnici su oduvek bili dužni da razvijaju svoje planove i programe, dodaju nove izvore i saznanja, a danas, u doba interneta, to je još mnogo važnije. Ako studentima govoriš samo ono što i sami mogu da nađu na netu, onda se postavlja pitanje smisla i svrhe takvih predavanja. Takođe, nastavnici moraju da prate razvoj novih generacija, njihovih interesovanja i njihove psihofiziološke konstitucije.

Na primer, nove generacije, milenijalsi pre svega, u potpunosti su, od rođenja, "nabaždareni" na digitalne formate i u pogledu brzine promene fokusa i u pogledu vizuelne atraktivnosti, i profesor to mora da ima u vidu: da mu predavanje prate powerpoint prezentacije na ekranu, slajdovi, video inserti i sl. I u ritmu predavanja mora da misli o ovome, da ga neprestano modulira, oštro menja, da mu usmeno izlaganje ima izražene performativne aspekte... Nastavnik koji nema ni minimum talenta za scenski nastup izvesno je promašio profesiju.

Međutim, nisam gore slučajno istakao da nam je potreban "izvestan" stepen modernizacije: to znači da je neprihvatljivo da se drastično menja i smanjuje obim i vrsta zahteva samo zato što oni nisu u skladu sa očekivanjima, interesovanjima ili trenutnim mogućnostima milenijalsa. U slučaju mog predmeta, Istorije svetskog pozorišta i drame, to bi značilo da ne čitaju svetsku dramsku klasiku, to ne može nikako! Naravno, profesor ne sme da nastupa sa pozicije ignorisanja tog problema, pogotovo ne nekakvog prezira: mora da zna da oni dolaze iz potpuno ruiniranog sistema srednjeg obrazovanja, i da se nikakvo prethodno znanje ne mora da podrazumeva. Zato mora da im, koristeći različite metode, otvori apetit za nešto što nisu nikada probali, kao što dobri roditelji nauče decu da vole ribu ili šargarepu.

Takođe, potpuno je besmisleno, čak i neprofesionalno da profesori ignorišu internet: naprotiv, oni su dužni da upute studente kako se, u njihovim oblastima, internet može i treba da koristi. Iako su rođeni s netom, milenijalsi, paradoksalno, često nisu internetski pismeni, ne znaju njegove specifičnosti. Profesor mora da im objasni razliku između Vikipedije i Enciklopedije Britanike, da ih nauči da postoje vikipedije na različitim jezicima, da su neke pouzdanije i sadržajnije od drugih, da google pretraga ima svoja pravila, da prve reference koje nam on izbaci ne moraju da bude i najbitnije za ono što istražujemo... Ukratko, profesor mora da nauči studente na prvom času kako da oni, za njegovu naučnu oblast, surfuju po internetu. Dobar profesor 21. veka mora da bude i dobar internet surfer.

Budući da ste ispratili mnoge generacije da li se zaista oseća razlika između milenijalsa i ostalog sveta?

Razlikuju se po psihofizičkoj oblikovanosti u skladu s digitalnim svetom, što ima veze s mnogim stvarima bitnim i za nastavu, od vrste njihove pažnje do interesovanja. Oni se takođe razlikuju i po velikoj nezainteresovanosti, nesvesti, o istorijskim tokovima, što mislim da je veoma opasno: moraju da znaju da je njihov život, sa svim onim što je u njemu i dobro i loše, u velikoj meri povezan s izborima koje su, ne tako davno, pravili njihovi roditelji, ili babe i dede. Nesklonost čitanju nije specifična samo za milenijalse, to je proces koji traje, bojim se, već decenijama, možda i od mojih generacija pa i onih starijih: samo se ubrzava, kao lavina. Njihova prednost je, što za razliku od nešto starijih generacija, onih rođenih krajem osamdesetih, nemaju "Kalimero" sindrom - da su im za sve krivi drugi, roditelji, ratovi u bivšoj Jugoslaviji...

Izvor: Vice